24. марта 1999. године 19 земаља чланица НАТО, противно нормама међународног права, без сагласности Савеза безбедности УН, отпочели су бомбардовање Савезне Републике Југославије. Ратна дејства су извођена коришћењем ваздухопловних снага (460-1.200 авиона) земаља чланица НАТО уз коришћење ваздушног простора суседних земаља. Један од наводних разлога за отпочињање рата било је наводно “спречавање хуманитарне катастрофе” на простору Косова и Метохије.

Током 78 дана непрекидних дејстава на војне и цивилне циљеве бачено је око 22.000 тона убојних средстава. Коришћени су најсавременији вођени пројектили високе прецизности, класичне авио бомбе, касетне бомбе као и топовска муниција са осиромашеним уранијумом.

Истовремено, у садејству са авијацијом НАТО, извођена су дејства тзв. ОВК која је била потпомогнута и дејствима албанске армије у граничној зони према СР Југославији.

Изостанком брзог успеха у дејствима по војним ефективима СРЈ, НАТО је почео отворенија дејства по цивилним циљевима. О карактеру “спречавања хуманитарне катастрофе” и наводном селективном дејству по војним циљевима говоре, између осталих, и следећи подаци о уништеним и оштећеним објектима:

Као “легитимни циљ” бомбардована је зграда Радио-телевизије Србије у којој је убијено 16 радника, међународни путнички воз у коме је убијено 16 путника, аутобус код места Лужане у коме је убијено 30 путника, аутобус на превоју “Савине Воде” када је касетним бомбама убијено 17 људи. Касетним бомбама бомбардован је центар града Ниша када је убијено 14 цивила. “Грешком”, са пет ласерски вођених  бомби, из авиона Б-2 “Спирит” бомбардована је Амбасада НР Кине. У два напада на колоне избеглица, касетним бомбама, убијено је око 150 људи.

Дејства по цивилним  циљевима нарочито су интензивирана у фази када је био видљив политички договор о престанку ратних дејстава. Десетак дана пре краја сукоба (30/31 маја 1999.) гађани су цивилни циљеви у Варварину (10 убијених цивила), Новом Пазару (11 убијених цивила), болница у Сурдулици (19 убијених цивила и избеглица).О правим намерама говоре циљеви који су бомбардовани, употребљена средства и начин на који су извођења дејства како би се постигао највећи непосредни и посредни ефекат,  а што је прикривано терминима “колатерална штета”, “грешке” и сл.

Дејствима авијације НАТО убијено је најмање 520 цивила.

У периоду 24. марта до повлачења снага безбедности са простора Косова и Метохије убијено је, 579 припадника Војске Југославије и 170 припадника МУП-а. Од тога дејствима НАТО убијено је 246 војника од чега 88 ван простора Косова и Метохије, дејствима тзв. ОВК 299, а за 34 припадника ВЈ није познато на који начин је дошло до губитка живота.

У истом периоду убијено је 170 припадника МУП-а. Од тога 23 од дејства НАТО, 144 од стране терориста, за два припадника није познато на који начин је дошло до губитка живота док су једног припадника МУП-а убили припадници КФОР-а.

У периоду од фебруара 1998, до 24 марта 1999. године у дејствима против терориста на Косову и Метохији живот је изгубило 397 припадника МУП-а и 196 припадника Војске Југославије.

Од доласка мисије УН, са око 50.000 војника, са Косова и Метохије протерано је више од 240.000 људи, Срба и припадника других националности. За то време убијено је 796 лица од чега 688 припадника српске и црногорске националности, 61 припадник албанске националности и 47 лица која припадају другим етничким заједницама, док је 1.065 лица отето од чега 956 припадника српске и црногорске националности и 109 припадника осталих етничких заједница.

У ономе што следи желимо да јавности прикажемо чињенице и документацију о убијању цивила и наношењу материјалне штете приликом бомбардовања Алексинца, Новог Пазара, Варварина и Сурдулице.